Avantura kroz Evropu: Milano - Venecija - Prag - Berlin

Novembar 12. - Priprema

Iz Šapca, krenem tako za Bg, dan pre leta. Sestra me nahranila, Lenka me izvela do BeoŠoping centra u bioskop, pa na igrice u tržnom centru. I tu noć prenoćim kod nje. Lenka hrče, ali jedva čujno. Skoro koliko i mačak.




Novembar 13. - Poletanje

Nema ništa lepše nego kada se pakuješ a mali ranac. Neki Smiljkin stari. Izbegao kontejner verovatno. U njega stane otprilike 2 kg veša. Po 1 kom dzempera, 2 duksa, 3 majice, 4 gaća 5 čarapa..., telefon, punjac itd.

I to je to.
Uvek je prisutan onaj osećaj: "da nisam možda zaboravio?" Ali, srećom - mali ranac  pa se sazna brzo šta je unutra. Isteram mačku koja se ušuškala u otvoreni ranac, spakujem se i pravac do Slavije.

Tamo - nervozni vozač linije A1 , za 300 dindži vozi do Aerodroma.

Čekiranje... trt-mrt ... sedište do prozora... 

Hmmm. Puno je ovo teksta a još nisam ni poleteo. Moraću da ubrzam priču.

Hajde ovako... 

Polećem iz Beograda. Mala Plazma u AirSerbia na početku leta delovala je kao simbol svih lepih ukusa koje me čekaju na ovom putovanju. Sleteo sam u Milano uveče, bez mnogo vremena za istraživanje grada, i odmah sam se uputio u hostel. Smeštaj je bio solidan, ali nisam mogao pobeći od sudbine – moj cimer je hrkao kao agregat. 

Srećom, čepići za uši spasili su stvar, dok su se ostali nesrećnici borili pomoću slušalica za muziku.

14. novembar – Voz i Venecija

Ujutru sam se ukrcao na brzi voz za Veneciju. Ovo je bilo moje prvo ozbiljno putovanje vozom, i italijanska železnica pokazala mi je kako železnički saobraćaj treba da izgleda – brzina, tišina i udobnost.

Dok sam posmatrao pejzaže severne Italije, nisam mogao da ne zamislim kako bi ovakav voz izgledao na našim prugama. Verovatno bi vozio brzinom prosečnog bicikliste, ali uz četiri sata kašnjenja. 

Stigavši u Veneciju, odmah sam se uronio u njen specifični haos – onaj što te istovremeno oduševi pa posle pomalo iritira. Ljudi na svakom ćošku, a moj telefon... tvrdi da stojim usred vode. Naravno, GPS u Veneciji očigledno ima svoje momente.

Srećom, poneh i iPhone koji je, moram priznati, bio malo stabilnijeg karaktera i precizniji u lociranju na mapi.

Obiđem onaj čarobni, drevni deo – Santa Marija De La Salute, obalu mora, most , most, most... Ima ih 400 komada. Tako kažu. Sve to deluje kao iz filma.

E, da. Bilo je i neko snimanje filma. Morao sam da se provučem i sačekam da završe snimanje jedne scene. Pitah posle da li im treba video editor. Ali nisam razumeo odgovor. Ne razumem to da, kada im se obratiš na engleskom - tamo počnu da ti odgovaraju na Italijanskom. Ne svi. Ali - često. Za takve situacije je lek da počneš da pričaš na Srpskom. To ih malo zbuni. Pomisle da si rus. Pa se odmah koncentrišu i usavrše engleski u momentu.

Popijem, ukupno – čini mi se – četiri espresa bez kofeina. Jer, realno, ko u Veneciji pije kafu zbog kofeina? Moj snažni power-bank već počinje da „kašljuca“ na 50%, a ja se prebacujem ka železničkoj stanici na ostrvu i prelazim u moderni deo grada. Onaj deo gde ljudi zaista žive.

I šta me tamo dočeka? Sve pod ključem.

Stambene zgrade ograđene, ulazi zatvoreni, kapije pod šifrom. Ako si pešak i oslanjaš se na Google mape – prijatelju, srećno. Ruta te mirno navodi pravo u dvorište zgrade kojoj ne možeš ni da priđeš bez koda.

Ali dobro. Valjda je i to deo avanture. Izgubiš koji minut. Udahneš. Nastaviš dalje.

Krenem ka smeštaju. Ili bar tako mislim. Promašim autobus i tu stvari polako kreću nizbrdo. Na kraju izgubim sat i po vremena lutajući po gradskom prevozu. Taman kad pomislim da ne može gore, zateknem sebe kako pokušavam da se sporazumem sa vozačem koji od engleskog jedva razume „hello“.

Na kraju, uz pomoć GPT-ja i voice mode prevodioca, nekako uspem da objasnim gde želim da idem.

Ali onaj trenutak kada na Google mapama gledaš kako se tvoja trenutna lokacija sve više udaljava od planirane rute… „10 minutes walk and then…“ polako se pretvara u „40 minutes walk and then…“

Nije prijatan osećaj. Samo se nadaš da si ipak na pravoj liniji. I da te neće ostaviti usred neke industrijske zone, bez jasnog izlaza.

Ali, da budem pošten - bilo je zanimljivo. Neću da dramim.

Kada konačno stignem do hostela, u glavi samo jedna misao:
„Level 2 – completed.“

Hostel „Nomad“. Na pultu prijatno osoblje. Tačno onako kako je Booking i najavio. Profesionalni, smireni, nasmejani bez napora.

Objasnim im zašto nisam želeo da pravim direktan dogovor preko njihovog sajta, iako su nudili popust ako otkažem rezervaciju. Lep gest, ali neka - fala lepo. Držim se onoga što sam već rezervisao.

Dobijem karticu za sobu, čepiće za uši, šifru za Wi-Fi. Kratak brifing. I pravac soba.

Na prvi pogled - prijatno.
Na drugi pogled - i dalje prijatno.

Ulaz na karticu, sve na čip. Sistem funkcioniše. Kreveti na sprat, ukupno šest u sobi. Svaki lepo zaklonjen, sa dovoljno privatnosti da ne osećate da spavate u vozu.

Ipak, proverim. Refleksno.

Nigde nikoga.

Samo nečije stvari u krevetu ispod mog. Torba. Jakna. Tiho prisustvo nekog koga još nisam upoznao.

E sad, kupatilo… to je već bila posebna kategorija.

Iz glavnog dela hostela krećeš u sopstvenu „kupatilo-avanturu“, i to kroz dva različita pravca. Jedan vodi do WC-a sa tuš-kabinom. Drugi — slično, ali skromnije kvadrature.

Ulazim u ovaj komforniji. Pomislim: dobro, bar je nešto kako treba. Pripremim se, stanem pod tuš… kad ono — kabina bez tuša.

A ja, potpuno go.

Dakle, okvir postoji. Kabina postoji. Ali tuša nema. Da li ga je neko skinuo, ukrao ili nikada nije ni postojao — ne znam. I u tom trenutku mi to saznanje realno ništa ne znači.

Dobro. Povlačim se dostojanstveno koliko je to moguće u takvoj situaciji i prelazim na drugi „putić“, do druge WC-tuš kombinacije.

Tamo — sve na broju.

Osim jedne sitnice.

Nema svetla.

U tom trenutku shvatite da verovatno niste pročitali baš sve komentare na Bookingu.

Ali dobro. Prilagodim se. Otvorim vrata taman toliko da svetlo iz hodnika probije unutra.

Improvisation level: napredni. Završim šta sam planirao i zaključim da je i to deo iskustva.

Kasnije stiže i ekipa cimera. Nisam ih nešto posebno ni registrovao. Osim ovog ispod mene.

Hrče. Ali ne ono klasično hrkanje. Ne. On mumla. Raspravlja se s nekim u snu. Vodi čitave debate.

Srećom, moji verni čepići za uši odrade posao. U takvim trenucima shvatiš da je to možda i najvrednija stavka u celom ruksaku.

15. novembar – Pravac Prag

Buđenje oko pet ujutru. Polumrak. Pakujem pidžamu, a lekovi u rancu šušte kao da sam krenuo na farmaceutski kongres, a ne na put. Zvuče glasnije nego sve ostalo što nosim.

Iskradem se iz sobe, tiho, da ne budim nikoga.

U restoranu me čeka švedski sto. Doručak solidan. Ne filozofiram — uzmem šta mogu, deo pojedem, deo diskretno završim po džepovima. Put je put. Aerodrom je nekih petnaest minuta peške, taman da se razbudim.

Detalje sa aerodroma preskačem. Ružan. Dosadan. Možda zvuči čudno opisivati aerodrom tim rečima, ali utisak je bio baš takav — siv, bezličan, pomalo poražavajući. Mesto kroz koje samo prođeš i ne želiš da se zadržiš.

S druge strane, let sa RyanAir-om bio je pravo osveženje.

Sedište A1, prvi red. Ima nešto posebno u toj poziciji. Prvi izlaziš, prvi ulaziš, sve ti je pred očima. Imao sam pogled direktno na malu logističku pozornicu kabinskog osoblja. Slaganje limenki piva, flašica, slatkiša u precizne fioke. Diskretno sabiranje novca. Brzi pogledi ka putnicima. Mala organizovana koreografija na par kvadrata.

Pravi mini-spektakl u vazduhu.

A taj osećaj kada prvi izlaziš iz aviona - sitnica, ali daje neku čudnu satisfakciju.

Posebno mi je zapalo za oko što stjuard koristi mobilni telefon za obaveštenja pred poletanje. Snimio je govor, pa ga samo prisloni uz avionski mikrofon i pusti. Efikasno, bez improvizacije, bez greške.

E, tehnologija.

I onda - scena ispred toaleta.

Prvi put u životu vidim ženu bodibildera uživo. Do struka - kao ženska verzija Švarcenegera. Vene na rukama izražene kao korenje drveta koje smo crtali u osnovnoj školi. Stajala je deset minuta čekajući red za WC, potpuno mirna, kao da joj je to najlakši deo dana.

 pogled na Alpe bukvalno ostvlja bez daha. 

Konačno – Prag.

Sa aerodroma autobus, pa metro. Nekih pola sata ukupno. Metro… solidan. Ništa spektakularno, ali funkcionalan. Radi posao. A u tim trenucima, to je sasvim dovoljno.

Izlazim na stanici, pa svraćam u njihov supermarket — nešto kao Maxi. Trebalo je malo isprati želudac od klasične putničke kombinacije: sendvič, grickalice, voda, decafe. Uzmem voće. Da se organizam podseti da postoji i nešto prirodno.

I onda — konačno susret.

Dočekuju me moje saputnice, Maja i Vanja. Ekipa za sve prilike. Zajedno smo prokrstarili Maltu, Norvešku, Rim… raftingovali na Tari. Već proverena postava.

Njih dve su definicija travel & fun - svaka na svoj način. Jedna energija vuče napred, druga drži balans. Pa zamene strane. I kad su one tu, znaš da avantura tek počinje.

Maja je majstor za filozofiranje o sitnicama. Dajte joj kamen i naći će mu svrhu u životu. Ne običnu svrhu — nego dublju, egzistencijalnu. Kamen postaje metafora. Simbol. Tema za razmišljanje uz kafu.

Vanja, s druge strane, ne miruje. Ona je hodajuća baza podataka. Sve je unapred provereno, upoređeno, organizovano. Ako nešto postoji u gradu — Vanja to već ima otvoreno u tri taba i zna radno vreme.

Najbolji deo? Kada krenu da ukrštaju informacije za koje su obe apsolutno sigurne da su tačne.

To su momenti visokog intelektualnog napona.

U otprilike 55% slučajeva Vanja pobedi.
Nije da brojim.

Eto, čisto informativno. Ako je nekome taj podatak bio potreban.

Pošto će ovo, realno, najverovatnije čitati baš njih dve, ne moram previše da se zadržavam. Ali da ne bude posle:

„Slobo, a gde smo mi u tekstu?“

Evo vas. Zabeležene. Arhivirane.

U suštini, ko god ovo čita, verovatno će pre listati slike nego redove. Ali neka ostane i pisani trag. Ionako mi putopisi nisu najjača disciplina — više sam operativac na terenu nego književnik u sobi.

Smeštaj u Pragu bio je pravo malo utvrđenje. Stara zgrada, visoki hodnici, vrata teška kao da čuvaju državne arhive, a ne turiste sa rancima.

Kada smo krenuli ka sobi, osećaj je bio kao da prolazimo kroz lavirint. Četiri ključa. I svaki izgleda kao da otvara nešto presudno. Pa ti pogađaj šta je za šta.

Ali dobro — bar smo se osećali bezbedno. U tom sistemu zaključavanja, verujem da ni duhovi ne bi prošli neprimećeno.

Kupatilo i WC odvojeni. Nije praksa na koju nailaziš baš svaki dan, ali ima svoju logiku. Nekako deluje organizovanije. Ili bar drugačije.

Ja sam dobio kraljevski tretman — ogroman krevet i TV koji je bio tu više dekorativno nego funkcionalno. Realno, služio je kao zvučnik za muziku. I to je sasvim poštena uloga.

Šlag na torti? Mini veš-mašina.

Malo tehničko čudo — tri kilograma veša za pola sata. Naravno, smeštena u kuhinji. Jer gde bi drugo bila. Kao da je neko rekao: „Hajde da spojimo pastu i centrifugu.“

A uz to i klasična veš-mašina, plus mašina za sušenje. Ozbiljan sistem. Da je postojala još jedna za peglanje, mogli smo komotno otvoriti mini-perionicu i primati komšiluk.

Dok smo još ćaskali, osvežio sam se jednim egzotičnim miksom — ananas, mango, jaja… neka interesantna kombinacija. Ne pitajte za proporcije, funkcionisalo je.

Kad su njih dve izašle, ostavile su me da se „stopim“ sa prostorom. A ja sam to shvatio ozbiljno. Podno grejanje je radilo savršeno. Hodanje u gaćama po toplom podu — iskustvo koje se ne zaboravlja lako. Sitnica, ali podigne kvalitet života za nekoliko nivoa.

---

16. i 17. novembar – Prag u punom sjaju

Prag me je na neki način podsetio na Budimpeštu. Ima tu slične elegancije, iste vrste monumentalnosti koja vas natera da usporite. Ko nije bio u Budimpešti — neka ode. Ozbiljna preporuka.

Šetali smo Karlovim mostom, onom vrstom šetnje gde zastaješ češće nego što planiraš. Kod reljefa svetog Ivana Nepomuka fotkao sam sestre — za sreću, kažu. Nismo rizikovali, bolje imati dodatni bod kod univerzuma.

Zatim Stari trg. Astronomski sat. Onaj trenutak kada stojite među stotinama ljudi, gledate u toranj i čekate da se nešto pokrene, kao da prisustvujete maloj istorijskoj predstavi.

Prag zna kako da napravi scenu.

Vožnja brodićem po Vltavi pružila je pogled na Prag iz sasvim druge perspektive. Grad deluje mirnije kad ga posmatrate sa reke. Fasade, mostovi, siluete — sve nekako dobije dodatnu dimenziju. Iako nam vetar nije dozvolio da se šetamo po krovu broda kako smo planirali, scena je i iz zatvorenog dela bila dovoljno impresivna.

Prag sa vode izgleda ozbiljno.

Ali ono što me je možda još više fasciniralo bile su ulice. Popločane kamenim kockama, svaka drugačija. Šare, oblici, kombinacije boja — kao da je neko odlučio da i trotoar zaslužuje umetnički tretman.

Ne znam kako bih to precizno opisao. Nije to samo kamen. To je tekstura grada. Nešto što vam stalno privlači pogled. Malo-malo pa palim kameru.

I u jednom trenutku shvatim: došao sam u Prag da fotografišem trotoare. Ali nisam se pokajao.

 

Hrana u Pragu bila je milina. Kobasice u centru... gulaš u pogači... E to je hit. Pravo umetničko delo – izgleda kao obična pogača dok ne podignete poklopac. 

 

Posebno mesto u našim srcima (i stomacima) zauzeo je kafić Murano, gde smo otkrili najbolji kolačić na svetu.  Toliko nas je oduševio da smo se vraćali tri puta. Maja i Vanja su često kupovale mango i ananas sa obližnje kineske prodavnice. Kinez je bio pravi profesionalac – voće je elegantno pakovao u folije, savršene za šetnju gradom.

Bolt taksi bio je još jedan adut Praga. Bili smo oduševljeni njegovom cenom – najjeftiniji taksi prevoz koji sam ikada koristio. 4 evra za 3,4 kilometra?! Da, daa.

Ali hit tek dolazi.. Sedimo mi tako u restoranu, uživamo u gulašu, desertu… fotografišemo se unutra, pa neka fora kada snimam s pollja. Sve ide glatko. Atmosfera fina.

I onda — konobar odlučuje da pokaže inicijativu.

Diskretno, ali odlučno, na račun dodaje 15% bakšiša. Automatski. Kao da je u meniju sitnim slovima negde, stajalo: „napomena - obavezni bonus za konobara“ ali da nismo videli.

Račun stiže uz osmeh. Elegantno. Samouvereno. Ispred nas uređaj koji vrlo efikasno sprovodi dijetu naših novčanika.

Za stolom - tišina.

Mi gledamo račun. On gleda nas. Čeka potez. Situacija kao šahovska partija u kojoj nismo ni znali da igramo, a već smo u matu.

Naravno, platili smo. I verovatno mu do duboko u noć "pomenusmo" celu familiju.

Naravno, kako to biva, taj trenutak neverice kasnije smo prekrstili u šalu. Jer šta drugo da radiš kad ti se ovako "olakša" novčanik? Da nije smešno, bilo bi za plakanje. 

Prag je bio i grad kontrasta – od prosjaka koji koriste kučiće za sažaljenje, do protestanata na trgu koji nešto tamo hoće neku demokratiju. 

Palladium - pravo otkrovenje svojim modernim enterijerom onom izvrnutom jelkom i brdo koječega. Cene su bile interesantne, ali ponekad zbunjujuće – espresso je koštao 85 kruna, cappuccino 105, a topla čokolada 115 kruna. Mali med od 30 kruna delovao je kao luksuz, ali sve to činilo je deo šarma grada. 100 kruna je 460 dinži pa vi sad računajte.

Da pomenem još i Zgradu koja igra, ili kako već. Tu smo rekli dobar dan - i doviđenja. Da bi se popelo gore - plaća se izlaz na balkon. Ma - ćao. A slično nam se desilo i dan pre toga, gde se izlazak na terasu-krov u centru nekog restorana plaćao tako što moraš potrošiti 1000 kruna. 

18. novembar – Voz za Berlin

Rastanak s Pragom bio je ... Ehhh.. Šmrc. Izgrlih si i izljubih sa sestrama. Pa do idućeg susreta - WhatsAapp. Ja odoh - i ostavih seke da sada one komotno u gaćama šetaju po stanu. I da slikaju stan u kakvom je stanju. Čisto radi prevencije, zbog gazdarice.

Vožnja vozom ka Berlinu bila je pravo iskustvo. Moderan, tih, i ovaj preko 200km/h. Pa pejzaži između Češke i Nemačke - da odmorim oči. Ispod sedišta - USB tip-C. Oho, oho. Moderni smo.

Berlin me dočekao hladnim vetrom. Ali tu je bila moja jakna — spremna.

I onda, konačno — Brandenburška kapija i zgrada Reichstaga. Mesta koja sam godinama gledao kroz ekrane. U video-igrama, na History kanalu, u dokumentarcima. Uvek kao kulisa nečega velikog.

A sada — uživo.

Stojim ispred njih i shvatam da je to taj trenutak. Nedostajala je samo neka trijumfalna muzika u pozadini, jer emocije su me stigle. Onaj tihi osećaj da si završio misiju.

Dobro, tehnički — treba još i kući da se vratim. Ali u tom trenutku, to je bio vrhunac.

Ostao sam kod Brandenburške kapije skoro četrdeset minuta. Samo gledao. Upijao. Nema potrebe za žurbom kad si stigao tamo gde si želeo.

Posle sam prešao još nekoliko kilometara, malo bez cilja, pa se opet vratio do kapije. Kao da proveravam da li je i dalje tu.

Tu sam „overio“ i njihove perece. Pa kafu. Ritual mora da postoji.

I onda — pravac aerodrom.

Stigao sam tri sata ranije. Preventivno. Ovog puta prevoz me nije izdao. A i ja sam naučio lekciju.

Na povratku, rigorozna kontrola na berlinskom aerodromu bila je finalni izazov.

Cipele na traku. Ranac na skener. Elektronika posebno. Sve deluje kao scena iz špijunskog filma u kojem samo čekaš da ti kažu da se pomeriš u stranu.

Prolazim bez problema.

A onda carinik pita:
„Gde ste ušli u Evropu?“

Zastanem na sekundu.

U Evropu?

Treba mi trenutak da shvatim da misli na Evropsku uniju. Ali formulacija ostaje da lebdi u vazduhu. Kao da Evropa nije geografski pojam, nego administrativna kategorija. U tom trenutku shvatim koliko su perspektive različite.

Odgovaram mirno:
„Preko Italije.“

Klimne glavom. Gotovo.

Na bordingu – WizzAir u svom tamnom izdanju. Vraćaju ljude sa prevelikim koferima, naplaćuju doplate bez mnogo emocija. Sistem je jasan. Pravila su pravila. U jednom trenutku dolazi i obezbeđenje.

Moj ranac, srećom, zadovoljava kriterijume. Prolazim bez dodatnih troškova. Mala tiha pobeda.

U avionu – random raspored sedenja. Završavam negde pozadi. Ali izbegavam srednje mesto. Još jedna mala pobeda.

Tokom leta za Beograd malo odremam. A onda — sletanje. Srbija me dočekuje bez fanfara, ali prepoznatljivo.

Brzo pronalazim vozača DUF-a. Čovek korektan, vožnja mirna, sve teče glatko. I tada shvatiš — ponekad su najjednostavnije stvari najveći luksuz.

Povratak kući nosi sa sobom blagu melanholiju. Posle dana ispunjenih kretanjem, istraživanjem, smehom i sitnim avanturama, svakodnevica deluje teža nego inače. Realnost čeka.

Ali ostaju uspomene.

Avioni, hosteli, vozovi, gradovi. Slatkiši i specijaliteti. Vožnja brodićem. Mini veš-mašina u kuhinji. Topao pod. Berlin na vetru. I, naravno, moje saputnice koje su neumorno unosile energiju u svaki dan.

Ovo putovanje nije samo priča o mestima.

To je priča o trenucima.

Gradovi mogu da stoje vekovima. Građevine ostaju. Ali ono što stvarno pamtimo nisu fasade — već osećaji, pogledi, smeh i ljudi sa kojima smo ih delili.

I to je, na kraju, jedina stvar koja zaista ostaje.

Inače, još nisam našao na instagramu onog konobara što nam uzeo bakšiš. 

Mamu mu njegovu.

Novembar 2024.