Tonight-tonight Alicante 2026

Španija je počela drugačije nego Ženeva. Drugačije u vazduhu. U načinu na koji stvari nisu savršeno organizovane, ali ipak funkcionišu. U osećaju da možeš malo da se opustiš.

Dolazak u Alicante bio je uveče. Mrak već pao, svetla grada polako se naziru dok idem sa aerodorma koji je udaljen oko pola sata bus-om. Svetla prigušena, a ja stojim na stanici pokušavajući da uhvatim internet signal koji baš tada odlučuje da ne sarađuje. eSIM koji je kupljen kao sigurnost pokazuje da sigurnost zavisi od trenutka. eSim vam je električna kartica za koju vam ne treba slot u telefonu. Ne mora da ima broj već se nakači na neku od mreža i imate signal za internet.

Ali - WhatsApp zapinje. Poruke kasne jer signal čas dođe pa ode. Vanja zove nervozna. Ja nemam pojma gde sam da im kažem. Šaljem skrinšot-ove.
I onda shvatiš koliko si navikao da ti telefon bude asistent i nekakakv produžetak mozga.

I pored konfuzije, sve se nekako složi. Posle nekih 10 minuta - one mašu iz daljine. U tom trenutku grad postaje manje stran. Napokon.

Prolaz kroz centar bio je prvi pravi utisak. Svetla, široke ulice, ogromna stabla, palme koje jasno govore da je more tu negde blizu. Španski jezik svuda oko mene, došao sam u zemlju gde svi pričaju kao u Seriji. Engleski se retko čuje. Osećao sam se kao turista koji pokušava da pohvata ritam atmosfere koja se iznenada pojavila. Blagi šok nakon urbano-poslovne Ženeve.

Prošli smo kroz grad i uputili se ka smeštaju koji je bio u relativno uskoj ulici, sa parkiranim vozilima koja trotoarom jedva ostavljaju prostora za mimoilaženje. Slično onome na Malti. Stan na prvom spratu. Inače, po jedan stan po spratu. Kada uđeš - ogroman prostor koji je pravi pravcati lavirint. Za igru žmurke - idealno. Vlasnik je neki italijan koji je obeležio tj. ukrasio stan mnoštvom simbola italije i Italijanskih umetnika.

Odabrao sam sobu koja mi je bila i preporučena. Negde na sredini dužine tog stana. Da baš tako.

Zvuči neobično kada ovako kažem kao da opisujem sprat hotela ili podmornicu. Zapravo, baš kao podmornica i deluje. Ono je prostor koji je komotan za 5-6 ljudi pa i više. Soba sa dva kreveta je ostala prazna tokom boravka.



Sobe dovoljno udaljene da svako ima svoj mir, ali ne toliko daleko da se ne čuje smeh iz druge sobe.

Uveče, kada svako legne i krene da pregleda snimke, fotografije, montaže, poruke, počnu dobacivanja. “Jesi videla ovo?”, "Sve , ali sve šalji" , “Joj Slobo pa ovo je užas!”, "daj mi veće grudi!" I onda smeh. To je jedan od najvrednijih delova naših putovanja.

Nakon što sam ostavio stvari - otišli smo na klopu - paella. Tačnije paella de mariscos. Borio sam se sa njom, naročito sa cigalom (morski rak sa klještima). Maja i Vanja mi daju instrukcije kako se jede, ali meni se nešto ne mili da se posle onakvog dana još i borim sa konstrukcijom raka. Slađe mi je bilo ono okolo po tiganju.

I nakon toga - opet u sobi. Mozak obrađuje šta je sve telo doživelo tog dana. Od odlaska u zgradu UN u Švajcarskoj pa do svega ovoga u Španiji. Vadim iz ranca stvari i idem pod tuš. Broj koraka prestaje da se broji onog momenta kada iz kupatila stavim svoj telefon na punjač. Danas je to bilo oko 15km 
Tražim ćebe, ali shvatam da soba neće moći bez zagrevanja, pa su radile grejalice. Nešto kao kvarcna peć. Februar je ipak.

Spavanje do 10 ujutru.

Prvo jutro – restoran La Rotonda. Dva jaja na oko i pomfrit. Na papiru ništa posebno. U stvarnosti - savršeno. Hleb, kafa, sunce koje već lagano greje. Doručkovali smo dva puta na tom mestu. Prometno, puno stolova, ljudi dolaze i odlaze. Konobarica srdačna i nasmejana, komunikacija na španskom ide glatko zahvaljujući Vanji. U tim trenucima samo posmatraš, upijaš atmosferu.

Pijaca koja je blizu je izuzetna. Prelepa istorijska zgrada stara 100 godina sa impresivnim ulazom i dva nivoa. Mercado. Kaže Google da ima oko 300 tezgi. Tako i deluje kada se uđe.
Imaju sat koji je stao u 11:20 kada je u Španskom građanskom ratu bombardovana pijaca.

Pijaca je bila prizor obilja. Ribe u redovima, meso, sirevi, morski plodovi u količinama koje deluju kao da hrane pola grada. Boje i teksture koje ne možeš da ne snimiš. Prolazak kroz taj prostor deluje kao da si u dokumentarcu o mediteranskoj hrani.

Interesantan je Alicante. Fasade sa kablovima - ne nekoliko, nego desetine njih. Neki elegantno sprovedeni, sakriveni u kanale, ali već na sledećem objektu vise u snopovima kao da su dodavani godinama bez plana. Taj detalj mi je bio fascinantan – kao improvizovana infrastruktura koja ipak radi.

Posle doručka otišli smo do plaže, i seli u kafić na početku šetališta duž plaže. Našli mesto, nakon kraćeg čekanja, i poručili piće. U Vanjinom koktelu našla se pčela ili osa, koju je ona oterala, ali ubrzo nakon toga osetio sam ubod u lakat. Bol koji pulsira, neprijatan, širi se unutra a ja zamišljam scenu iz Alien-a u kome sada raste 8.putnik. No, konobar je doneo kesu sa ledom i sve je okej prošlo.

I nakon toga konačno - pesak i more. Izuli smo se naravno i osetio sam tada februarsko more. Plaža nije bila tip-top skockana ali u tom momentu joj ne vidiš joj manu. Jedina man jeste to što nisam u tom momentu imao kupaći šorc sa sobom ili makar ono ronliačko odelo pa da ne osetim hladnoću vode.

Naravno , palo je fotkanje iz više uglova.

Pesak je bio sitan, svetao, ali ne onaj razglednički savršeno poravnat. More u februaru nema onu turističku, razigranu dinamiku. Nije bilo mnogo kupača, ali bilo je ljudi koji šetaju, sede, gledaju u horizont. Mi smo se izuli, zakoračili i taj prvi kontakt sa vodom bio je oštar, ali prijatan na neki čudan način. Nije to temperatura koja te poziva da ostaneš, već ona koja te podseti gde si i zagreje ti dušu.

Stajao sam nekoliko trenutaka u plićaku i razmišljao kako bi bilo drugačije da sam poneo kupaći ili makar ronilačko odelo. Taj mali logistički propust postao je veći u mojoj glavi nego što je realno bio.
Ali šta ćeš. Euforija valjda.
Ipak, fotografisanje je nadomestilo deo tog osećaja. Snimali smo iz više uglova, menjali pozicije.
Čak i bez profesionalnog fotoaparata, telefoni su odradili posao, ali sam u sebi znao da bi sa ozbiljnijom opremom te scene imale još veću dubinu. Ali ko da se zeza sa još kilogramom stvari, plus torbica.

Kasnije smo krenuli šetalištem uz obalu. Taj deo grada ima drugačiji ritam od centra. Ljudi sporije hodaju, zastaju, pričaju, šetaju kučiće... neki trče. Često se čuje srpski jezik.

Otišli smo i do takozvane ulice sa pečurkama, koja je prema preporukama trebalo da bude simpatična atrakcija. U realnosti, pečurke su postojale, ali su konstrukcije bile poljuljane, kao da ih je vreme nagrizlo. Nije to bilo nešto što ostavlja bez daha, više je delovalo kao ideja koja je nekada imala potencijal, ali nije održavana. Prošli smo, pogledali, napravili par snimaka i nastavili dalje bez zadržavanja.

Keš epizode su bile posebna priča. Dve novčanice od po 500 evra pokazale su se kao logistički izazov. Dobro, ajde, nije 500, ali lepo zvuči.
U teoriji deluju praktično, u praksi ih niko ne želi rado primiti za manji račun. Pa kao i ovde kod nas kada nekome pokažeš 2.000, a nisi u Beogradu.

Kada je Vanja platila doručak jednom od tih novčanica (jer meni je bilo glupo iz nekog razloga, da ne objašnjavam), konobarica je uzela novčanicu bez problema i vratila kusur sa sve nekih pedeset centi.

Raskusurao sam se sa Vanjom i ona je preko stola poslala meni i tih 50 centi, koji su krenuli da šetaju po stolu. Konobarica je pomislila da je to za nju i – odoše. Mi u smeh. Ipak, ona je za onog majmuna u Pragu mala beba.

Za drugu novčanicu trebalo je da kupim Maji parfem... i nju su prvo žvrljali nekim markerom da provere da nije falsifikat. To nisam viđao pre. Zatim su upućivali da odemo u drugi deo objekta, pa tamo da se obraćamo njima... Pa su se opirali i na kraju su oni zvali menadžerku... drži – ne daj, i ipak su prihvatili. Ah... ni pare ne možeš lako da daš.

I naravno, osim tih parfema, bilo je mnogo zagledanja butika sa cipelama. Čini mi se, barem tako. Tražili smo besplatne modele, pa pošto nije bilo takvih – išlo se na one do 40 evra.

Jedan od dana rezervisali smo za izlet do Altee. Voz do Benidorma, pa presedanje na drugu liniju. Taj osećaj da koristiš lokalni prevoz, da nisi samo u centru grada, već da izlaziš iz poznatog okvira, daje dodatnu širinu putovanju. Jeste da smo se načekali da izađemo iz grada i malo tražili stanicu za polazak – ali ništa panično. Karta je bila, čini mi se, 4,60 eur.

Seli smo malo sa pogrešne strane, jer je na drugoj strani voza bio pogled na more. Pratim GPS, troši se prvi gigabajt interneta koji sam kupio za 200 dindži. Mnogo bolja varijanta od one koju Yettel nudi.
Instabridge sam koristio – eSIM varijantu.

I tako – vozimo se mi... polja narandže... stanica po stanica – Benidorm. Grad koji ima preko 1100 bazena. Guglajte. A cela regija Alicante ima 127.000 bazena. Da – šest cifara.

Altea nas je dočekala sa belim kućama i tirkiznim morem koje je izgledalo gotovo nestvarno pod tim svetlom. Seli smo u restoran uz samu obalu, ambijent je delovao luksuznije kada smo seli i zagledali malo oko sebe. Imali su super menije u obliku gramofonske ploče.

I tako... šetnja duž obale – pa zatim kratko po kamenitoj plaži do mora. Ali bez ulaska. Ulazak u more bi vukao brzo u dubinu jer nema onaj plićak. Fotkanje – ovde, onde – na stepenicama. U suštini – ne baš spektakularno van sezone.

Povratak preko Benidorma doneo je kratku napetost. O daaa. Vanja je otišla u WC dok je voz već bio spreman za polazak. Vrata su se zatvorila. Taj trenutak kada stojiš na peronu i gledaš zatvorena vrata, a znaš da je neko tvoj sa druge strane, traje duže nego što realno traje. Srećom – Maja ume da namesti onaj svoj strogi pogled koji vozu ne daje da pođe. Viša neka sila. Sekunde koje su delovale duže od cele vožnje. Dotrčala je Vanja u poslednjem trenutku, vrata su se otvorila, voz je krenuo odmah.

I to preživesmo.

Flamenko veče je imalo potpuno drugačiju energiju. Maja je to organizovala povodom svog rođendana.
Zanimljiv ambijent. Ukratko – muškarci koji pevaju i sviraju, igračica koja dominira prostorom. Ali ono što je dodatno obeležilo veče jeste odnos prema publici. Imaju taj neki emotivni transfer na publiku.

Vođa grupe je insistirao na tišini kao teniski sudija na utakmici – "Please. Thank you." Iako je publika već bila relativno tiha, nekoliko puta je opominjao da se utiša i najmanji šum. Kada bi se uspostavila potpuna tišina, svaki udarac pete o pod imao je težinu. Njihove emocije – znoj, ritam... Ma, to ne može da se prepriča.

Maja je poručila specijalitete koji su delovali ozbiljno i autentično, ali ja sam bio preopterećen hranom od ranije. Nisam imao gde da smestim još jedan zalogaj. Ostao sam na vodi.

I tako – karneval smo uhvatili u njegovoj ranijoj, dečijoj verziji. Maskirani ljudi, šarenilo, ali bez one noćne intenzivnosti koju smo očekivali. Odrasli deo bio je kasnije, noću, ali mi nismo ostajali toliko dugo. Mislili smo da će prava fešta biti narednog dana. Ali – cvrc. Ispostavilo se da šou počinje kasno.
A ko ga šiša. A ko i mene šiša – niko. Evo – još se nisam ošišao. A hteo sam, međutim, nešto nisam imao volju da se uhvatim za bravu i uđem kod brice.

Jedno od poslednjih zajedničkih popodneva bilo je penjanje na brdo iznad Alicantea. Lift nije radio prvi dan kada smo to konstatovali. Ovaj put – gužva je bila primetna i dečko sa ulaza je rekao da je previše ljudi i da odemo taksijem ili minibusom. Odlučili smo da idemo peške. Google je pokazivao 25 minuta, ali stepenice kojima smo krenuli nisu delovale kao glavna ruta.
Ipak, nastavili smo. Čekao se onaj "a gde sad?!" momenat. Ali – odveo nas je finom rutom. Nije pravio problem. Problem je pravila Maja. Da. Izgubila se većini iz naše grupe. Otišla od grupe. Prebacila se na 4x4 i ne gasi do vrha brda i vrha tvrđave.

Pogled sa vrha bio je otvoren – luka, grad, more u jednom kadru. Krećemo nazad. Taj trenutak je imao težinu zatvaranja zajedničkog dela putovanja. Jer – igramo se razlaza.

Maja je odlazila prva. Na autobuskoj stanici desila se situacija koja je na trenutak izgledala kao da će zakomplikovati sve. Vozač je zatvorio vrata i rekao da je autobus pun. Međutim, kroz prozor se videlo da su se ljudi nagurali napred dok je pozadi bilo mesta. Neko je reagovao, putnici su se pomerili unazad i vrata su se ponovo otvorila. Maja je ušla. Taj kratki zastoj trajao je možda minut, ali u tim situacijama minut deluje duže. Ćao, Majo.

Kasnije smo Vanja i ja prošli gradom pa sve do Puerto de Alicante, odnosno marine grada, uz jahte i restorane. To je deo grada koji deluje najbliže onoj mediteranskoj slici luksuza – jahte, vino, tiha muzika i super pogled na sada već osvetljenu tvrđavu. Nije bučan kao tipičan turistički deo, ali ima tu jednu suptilnu energiju novca i odmora. Gotovo kao da si u drugom gradu u okviru istog grada.

Javili smo to Maji, a ona je odgovorila: „Eto, otarasili se bake.“

Sledeće jutro bilo je moje. Probudio sam se rano, pre alarma. Oko 5:30 je i Vanja bila budna da me isprati, iako je mogla da spava. To je bio onaj tihi deo jutra kada grad još nije u potpunosti budan. Izašao sam sa stvarima i stigao na stanicu, ali autobus mi je otišao bukvalno ispred nosa. Sledeći je bio tek oko 7:00, što je ostavljalo premalo prostora pre leta.

Na stanici se pojavila Špankinja koja je takođe čekala. Razgovor je krenuo spontano, analizirali smo raspored i procenili da autobus kasni. Kada se okupilo još nekoliko ljudi, predložila je da podelimo taksi. Nisam ni pitao za cenu, bilo mi je važno da stignem na vreme. Krenuli smo i taksi je prošao pored stanice baš u trenutku kada je autobus stizao. Pogledao sam kroz prozor i samo se nasmejao. Razlika u ceni nije bila velika, a dobio sam sigurnost i komfor dobrog taksija. Pa eto, da ne bude da se u Španiji nisam vozio taksijem.

Na aerodrom u Alicanteu stigao sam sa jasnom svešću da je turistički deo završen i da sada ponovo preuzimaju satnica i redosled procedura. Jutro je bilo mirno, ali u meni je već krenula standardna računica – vreme poletanja, vreme sletanja, koliko ostaje za presedanje. Na tabli je prvo stajalo kašnjenje od 30 minuta. Zatim 45. U tom trenutku to više nije informacija, već promenljiva u jednačini koja odlučuje da li ću bez problema nastaviti put ili ću morati da tražim alternativu.

Prolazio sam kroz terminal bez posebnog zadržavanja. Uzeo sam kafu i kroasan, dobio malu flašicu soka uz to i kupio pola litre vode, više po navici nego iz potrebe. Kada se već kasni, imaš iluziju da bar sitne stvari možeš da držiš pod kontrolom. Ukrcavanje je krenulo sporije nego planirano, a poletanje je već bilo realno pomereno. U avionu sam znao da mi je presedanje u Nemačkoj na granici izvodljivog.

Sletanje u Memmingen samo po sebi ne bi bilo problem, ali je pred izlazak jednoj devojci pozlilo i medicinska ekipa je ušla u avion. Nije to trajalo dugo, ali dovoljno da dodatno smanji već tanku vremensku rezervu. Kada sam konačno izašao, krenuo sam bržim hodom ka transfer zoni. Memmingen je mali aerodrom, ali to ne znači da si automatski na sledećem gate-u za tri minuta. Postoje kontrole, koridori, redovi koji se stvaraju u pogrešnom trenutku. Kao da sam uzeo Rubikovu kocku koja je mala i vidiš je sa svih strana, ali treba je rešiti. Srećom – Nemci su bili ljubazni.

Ako zanemarimo da su mi oduzeli vodu i sok koje sam poneo iz Alicantea. Nisam se zadržavao ni sekundu da pregovaram. Samo sam klimnuo glavom i produžio. U tim situacijama fokus se suzi na jednu stvar – stići pre zatvaranja gate-a. Kada sam konačno stigao do izlaza za let ka Beogradu, Wizz Air je kasnio. Srećom. I to verovatno i zbog aviona u kojem sam bio pre toga. Srpski jezik svuda oko mene.

Dok sam bio u tranzitu, stigla je poruka od Vanje. Snimci sa plaže. Tog poslednjeg dana temperatura je bila najviša tokom našeg boravka. Plaža puna, ljudi se kupaju, more koje je meni delovalo hladno sada izgleda pristupačno i blago. Gledao sam te snimke dok sam sedeo u aerodromskoj stolici, okružen metalom, staklom i najavama letova. U tom trenutku postane jasno da ritam grada nastavlja bez obzira na to ko dolazi i ko odlazi. More ne zna da sam ja već na drugom aerodromu. Plaža ne zna da sam prethodnih dana samo ušao do članaka.

Let do Beograda prošao je bez dodatnih komplikacija. Do autobuske – A1 je istog momenta krenuo. Prebacio sam se na dinare i platio kešom. 400 dindži karta. Stigao sam i na bus za Šabac kao da sam nišanio takav raspored.

Put ka Šapcu više nije imao napetost vremena. Bio je to prelaz iz ubrzanog režima u poznati prostor. Ravnica, put koji sam već bezbroj puta prelazio, tabla sa nazivima mesta koja ne moram da proveravam na Google Maps. Kada sam stigao, nije bilo spektakla. Samo činjenica da se putovanje fizički završilo.

A između svih tih događaja, ono što je zapravo činilo to putovanje nisu bili vozovi, autobusi, lift koji nije radio, ni kašnjenja koja su smanjivala vremenske rezerve. Bili su razgovori. Zastajanja bez plana. Pokušaji da se izbegne priča o onome što čeka kod kuće, iako je uvek prisutno negde u pozadini. Pitanja o ličnim stvarima koja lebde u vazduhu, malo zadirkivanja, malo ozbiljnosti, poneki komentar koji ostane da visi i kasnije dobije težinu.

U velikom stanu, u uskoj ulici sa kablovima razvučenim po fasadama, tih nekoliko dana dobilo je svoju posebnu dimenziju. Ne zbog atrakcija, ne zbog pijace, marine ili flamenka, već zbog ritma koji se ponovo stvorio između troje ljudi. Taj ritam nije spektakularan, ali je prepoznatljiv.

I tek kada se vratiš u Šabac, shvatiš da je upravo to ono što ostaje duže od fotografija i snimaka.

I znam da će mi ovaj tekst pomoći da se opet prisetim svega toga.